Etologija je nauka o ponašanju životinja. Pod ponašanjem životinja se podrazumevaju karakteristične manifestacije svih oblika kompleksnih odnosa životinjskog organizma i ambijenta koji ga okružuje. Karakteristični su na nivou vrsta, nižih taksonomskih nivoa, pa čak i na nivou populacije i individue. Drugim rečima to su fenotipske kategorije, kao rezultat interakcije nasleđa i ambijenta.
Dobrobit se može okarakterisati kao skup adekvatnih životnih uslova za životinje ili u slučaju odgoja pod čovekovim uticajem, kao odgovarajući odgajivački uslovi. Odgajivački uslovi su uslovi smeštaja, nege, ishrane, eksploatacije i zdravstvene zaštite životinja. Ukoliko su životni uslovi za životinje pod većim direktnim uticajem čoveka, onda su to domaće i gajene životinje. Domaće životinje su ekonomski značajnije vrste sisara (papkari i kopitari) i ptica, dok su gajene životinje njihovi divlji srodnici, kao i ptice i ribe u zatočeništvu, i neki nsekti (pčela, svilena buba).
Postoje brojne strategije i obrasci ponašanja. Strategija je kompleksan skup međusobno povezanih obrazaca ponašanja. Tako npr. u okviru reproduktivne strategije, postoje različiti obrasci ponašanja. Tipičan primer bi bili karakteristični simptomi ženke u polnom žaru, ili simptomi bliskog partusa. Drugačije se ponašaju različite životinjske vrste, pa i u okviru istih postoje razlike u zavisnosti od specifičnosti ambijentalnih uslova.
Strategije i obrasci ponašanja se posmatraju, opisuju i adekvatnim analitičkim metodama kvantifikuju. Na taj način nastaje etogram. To je kataloški opis raznovrsnosti, učestalosti i intenziteta karakterističnih obrazaca ponašanja određene životinjske vrste, odnosno populacije. Veća odstupanja ponašanja, od standardizovanog etograma, za preko 20-25%, upućuju na patološke devijacije, i indikacija su neadekvatnih ambijentalnih ili životnih uslova, tj. narušavanja dobrobiti životinja. U slučaju domaćih i gajenih životinja, u tom slučaju govori se o neadekvatnim odgajivačkim uslovima, što je u praktičnom stočarstvu jasan znak za analizu i redefinisanje primenjenih zootehničkih i veterinarskih mera i zahvata, pa i kompletne tehnologije u celini.
Životinjski organizam je u stalnoj i kompleknsoj interakciji sa faktorima sredine koju nastanjuje, uključujući tu i druge žive organizme. Promene tih faktora predstavljaju nadražaje ili stumulse, koje registruju čulne ili senzorne ćelije kao, terminalni elementi nervnog sistema. Krajnja posledica su brojne fiziološke ili patološke promene na svim nivoima od ćelije, preko tkiva i organa, pa do organizma u celini. Na isti način menja se i ponašanje životinja. Međutim, nema samo nervni sistem značaj u ovim procesima, nego i endokrini. Upravo zbog ove njihove funkcionalne povezanosti, vrlo često se govori o neuroendokrinom sistemu kao jedinstvenoj celini. Ta veza nije samo fiziološka nego i anatomska, na nivou između hipotalamusa i hipofize. Hipotalamus je element nervnog sistema, a hipofiza element endokrinog sistema, i povezani su lokalnim krvnim sudovima. Kada je nervni sistem pobuđen karkaterističnim stimulusima, to za posledicu ima specifičnu reakciju hipotalamusa. On pod uticajem simpatikusnog nervnog sistema proizvodi kortikotropni oslobađajući faktor (CRF). Pod uticajem CRF štitna žlezda proizvodi adenokrtikotropni hormon (ACTH). On krvotokom dospeva do nadbubrežnih žlezda, i podstiče ćelije njihove kore da proizvode kortizol, dok se u srži ovih žlezda stvaraju adrenalin i noradrenalin. Ovi hormoni dovode organizam u stanje povišene reaktivnosti.
Napred opisana kompleksna reakcija organizma se naziva još i STRES, i predstavlja fizioloških mehanizam na kome se zasniva adaptacija živih organizama na ambijent koji nastanjuju. To je kamen temeljac opstanka individue, populacije, vrste i živog sveta u celini u procesima prirodnog odabiranja i evolucije. Drugim rečima, bez stresa nema života i obrnuto. U tom smislu stres je fiziološka kategorija. Predstavlja reakciju organizma adaptacionog karaktera, jer ima za cilj očuvanje homeostaze (krvni pritisak, acido bazna ravnoteža, glikemija,….) ili stalnosti fizioloških parametara organizma. Zato se stres vrlo često naziva i adaptacioni sindrom.
Adrenalin i noradrenalin uzrokuju:
Sve ove promene za rezultat imaju reakcije borbe i bekstva, u oba slučaja u širokom intervalu manifestacija različitih obrazaca ponašanja.
Ukoliko je dejstvo nadražaja koji dovode do stresa dugotrajno, sve više počinju da se manifestuju posledice uticaja kortizola, pre svega u obliku brojnih patoloških procesa u organizmu a gotov uvek kroz:
U takvim situacijama stres poprima patološki karakter.
Motivi antropogenog unapređenja dobrobiti životinja nisu samo ekonomskog karaktera, nego i humanog, jer na nivou razvoja nauke u danšnje vreme, sasvim pouzdano se zna da živoitnje imaju razvijene osnovne emocije na primitivnom nivou (bol, patnja, stres, strah i paniku). Čovek, kao najsavršeniji domet evolucije na našoj planeti, ima moralnu i zakonsku obavezu i dužnost da poštuje životinje i brine o njihovoj dobrobiti, a naročito u slučaju onih vrsta čiji opstanak zavisi neposredno od njega. Vlasnik, odgajivač i držalac životinje je u obavezi da obezbedi odgajivačke uslove, koji odgovaraju vrsti, rasi, polu, uzrastu i proizvodnom smeru životinja, čak i ako više ne želi ili nije u mogućnosti da se stara o životinjama. To su uslovi smeštaja, nege, ishrane, zdravstvene zaštite i eksploatacije životinja.
Adekvatni uslovi smeštaja su oni koji životinjama obezbeđuju odgovarajuće uslove u pogledu mikroklime, postora za kretanje, održavanja higijene, kontakta sa životinjama iste vrste i normalnog ispoljavanja svih fizioloških obrazaca ponašanja. Štalska mikroklima podrazumeva sastav i strujanje vazduha, temperaturu i relativna vlažnost, kao i osvetljenje. Po definiciji vazduh je smeša gasova, vodene pare i čestica prašine. U stajskoj atmosferi najštetniji gasovi za domaće životinje su ugljen dioksid, amonijak i sumpor-vodonik. U kontekstu adekvatnog smeštaja životinja od značaja su i dizajnerska rešenje, način izrade, kvalitet materijala i raspored pojedinih elemenata štalskog enterijera i opreme.
Jačanje svesti o dobrobiti životinja i zaštita iste obaveza su svih subjekata društva i privrede, kao i fizičkih lica, a naročito onih koji direktno ili indirektno obavljaju delatnosti, odnosno poslove u vezi sa životinjama. Donošenje i usaglašavanje planova i programa zaštite dobrobiti životinja u okviru svog delokruga moraju da sprovode državni organi i organi jedinica lokalne samouprave. Dužnost svakog građanina je da spreči i prijavi nadležnim organima sve oblike ugrožavanja dobrobiti životinja, i pokušaje zlostavljanja tj. svesnog ili nehotičnog narušavanja strukturnog i funkcionalnog integriteta životinjskog organizma, koji za posledicu imaju bol, strah, stres, povrede, patnju, bolest i uginuće. Osnovni principi dobrobiti životinja su regulisani Zakonom o dobrobiti životinja, u skladu sa kojim se osnovni principi dobrobiti odnose na sve životinje osim divljih životinja u prirodnim staništima čija se zaštita, lov, korišćenje i eksploatacija uređuju posebnim propisima. Takođe u skladu sa ovim zakonom, uvoz i prodaja životinja, odnosno sirovina i proizvoda od životinja sa kojima se postupalo suprotno zahtevima dobrobiti životinja su zabranjeni. Propagiranje aktivnosti koja se kose sa načelima dobrobiti životinja je zabranjeno, osim u situacijama kada postoji namera da se ukaže na nedostatke zakonske regulative. U poređenju sa konvencionalnom poljoprivredom, organska proizvodnja u daleko većoj meri, doprinosi očuvanju i unapređenju biodiverziteta okolnih prirodnih ekosistema, a posledično i dobrobiti životinja, i istoj daje veći značaj i poklanja značajniju pažnju. Dobrobit životinja u organskoj proizvodnji, u našoj zemlji, zakonski je regulisana Pravilnikom o kontroli i sertifikaciji u organskoj proizvodnji i metodama organske proizvodnje (Službeni glasnik RS, 48/2011 i 40/2012).