Travnjaci su fitocenoze višegodišnjih graminea i leguminoza, prirodnog i/ili antropogenog porekla, koje u zavisnosti od toga da li se dominantno koriste kosidbom ili ispašom mogu da budu livade ili pašnjaci. Sadržaj proteina u suvoj materiji je oko 15-25%, masti oko 3-5%, celuloze oko 18-30% i energije 5,9-6,9 MJ/kg (neto energija laktacije - NEL). U pepelu je karakterističan visok sadržaj kalijuma i nizak sadržaj natrijuma. Konkretan sastav zavisi u velikoj meri od faze vegetacije i botaničke strukture. Botanički sastav u velikoj meri zavisi od konkretnih agroekoloških uslova i to u prvom redu, nadmorske visine, mehaničkih i hemijskih osobina zemljišta, načina iskorišćavanja. Najčešće trave predstavljaju oko 60% botaničke strukture travnjaka, leguminoze oko 20-30%, a ostalo su manje vredne pa čak i škodljive vrste. Na većim nadmorskim visinama i na kiselim zemljištima lucerka nije pogodna, kao ni u uslovima iskorišćavanja putem ispaše. U takvim situacijama bolja je crvena detelina, dok bela detelina nije organizaciono prihvatljiva jer je dvogodišnja, iako je otporna na gaženje. Čak i kada je pašnjak vrhunske botaničke strukture, kako sa aspekta hranljive vrednosti, tako i u kontekstu otpornosti na gaženje, samo uz adekvatan način eksploatacije moguće je sprečiti degradaciju tj. povećanje učešća korovskih i nepoželjinih biljnih vrsta. U proleće ne treba početi sa eksploatacijom pašnjaka pre nego što biljni pokrivač dostigne visinu od 15-25 cm (oko dve šake). Najpovoljniji vid eksploatacije pašnjaka je pregonski, kada je pašnjak parcelisan na pregone, na kojima se stoka ne zadržava duže od 3-5 dana po pregonu. Na taj način, uz optimalan broj pregona jedan turnus iskorišćavanja pašnjaka traje 3-5 nedelja i stvaraju se optimalni uslovi za regeneraciju. Naravno, konkretno kapacitiranje i dinamika eksploatacije zavisi i od korisnika pašnjaka. Goveda najmanje degradiraju pašnjak a ovce najviše, dok su konji između ovih ekstrema. U procesu održavanja i nege pašnjaka, neophodno je sprovoditi: drljanje, tanjiranje i valjanje, rasturanje fekalija, čišćenje pašnjaka, uništavanje korova i odvodnjavanje, izgradnju mesta za pojenje i pristupnih puteva, đubrenje i podsejavanje. Prelaz na prvu ispašu treba izvršiti obazrivo i postepeno, dajući u prelaznom periodu i suvu kabastu hranu. Nagli prelaz na leguminozne pašnjake, pogotovo rosne i mokre od kiše, može dovesti do meteorizma ili naduna predželudaca kod preživara. Tada obično dolazi do masovne pojave nadimanja i indigestija sa velikim letalitetom i prinudnim klanjem. Vodoplavni pašnjaci su često izvor metiljavosti i drugih parazitarnih invazija. Zato životinje pre izgona na pašnjak, ako to situacija iziskuje, treba dehelmintisati i pripremiti. Na pašnjacima treba obezbediti nastrešnice ili odgovarajuće zaklone za stoku za slučaj velikih žega, vetrova i kiše. Insekti mogu biti prava napast za stoku na pašnjaku. Najviše neprijatnosti nanose obadi, muve, hipoderma i krpelji koji prenose piroplazmozu. Pašnjaci predstavljaju i prostore gde se mogu širiti zarazne bolesti, kao što su slinavka i šap, antraks, trihineloza i druge. Leševi uginulih malih životinja - pacova, miševa, zečeva, mogu biti izvor i botulizma i moraju se uvek ukloniti pre izgona životinja na ispašu.
Dok su pašnjaci dominantno rešenje za ishranu u brdsko-planinskom regionu u ravničarskim krajevima kao alternativa postoji i sistem proizvodnje zelene kabaste hrane na oranicama. Uz adekvatan izbor kultura i plan setve moguća je ishrana zelenom kabastom hranom u trajanju do pola godine. Po pravilu, uljana repica pristiže kao prva prolećna zelena hrana već u u drugoj polovini aprila. Period njenog korišćenja je relativno kratak, oko 10-15 dana, odnosno do pojave prvih cvetova. Nakon toga, povećava se sadržaj otrovnih glikozida, pa se životinjama ne sme davati od početka do punog cvetanja kao i u toku stvaranja semena. Po hranljivoj vrednosti približava se nekim leptirnjačama. Ne sme se davati vlažna od kiše i rose jer uzrokuje nadun ovaca i goveda. Prenosi ukus i miris na mleko, pa je kravama treba davati po obavljenoj muži. U prvoj polovini maja kose se ozime mešavine strnih žita i jednogodišnjih leguminoza. U ovim smešama žitarice su nosači biljne mase, po kojoj leguminoze “uspuze”. Ulogu nosača obično imaju tritikale, raž ili ovas, a od leguminoza se najčešće koristi grahorica ili grašak. Kosi se u momentu formiranja prvih mahuna, a u suvoj materiji pokošene mase sadržaj proteina je oko 15-18%. U drugoj polovini maja počinje da se koristi lucerka. Najveću hranljivu vrednost lucerka ima pred i u vreme cvetanja, i to je period najbogatije letnje ishrane u kontekstu snabdevenosti stoke proteinima. U toku leta, u periodima kada se pokošena lucerišta regenerišu, koristi se sirak, sudanska trava ili kukuruz. Kukuruz se koristi do dostizanja mlečno-voštane zrelosti kada počinje da se silira. Mladi zeleni sirak visine ispod 60-90 cm sadrži izvesne količine toksičnih glikozida (
Konzervisanje hrane sušenjem je redukcija sadržaja vode do nivoa kada nije moguć rast mikrorganizama, kojima je voda jedan od uslova neophodnih za život i razmnožavanje. Spremanje sena podrazumeva niz postupaka koji se preduzimaju u cilju odstranjenja vlage iz pokošene mase sa 75-85% do nivoa pri kome se aktivnost enzima biljnih ćelija i mikroorganizama svodi na najmanju moguću meru. Dobro osušenim senom smatra se ono koje sadrži manje od 18% vlage. Sušenje je najbrže u prvoj fazi nakon košenja biljaka i traje po lepom i sunčanom vremenu 4-6 sati, a najviše do 12 sati, dok u drugoj fazi, nakon odumiranja ćelija, za smanjenje sadržaja vlage od 50-60% vlage pa do 15-20% treba oko 3 dana. Ukoliko pokošeni materijal pokisne na samom početku sušenja nema gubitaka usled ispiranja, međutim, kada materijal pokisne kasnije gubici u rastvorljivim ugljenim hidratima, proteinima i mineralima mogu da budu značajni. Kosidba livadskih trava se izvodi u momentu kada isklasa najbrojnija biljna vrsta, a najkasnije do početka cvetanja. Kod leguminoza ili smeša u kojima preovladavaju višegodišnje leguminoze, prvo košenje treba izvršiti u početku obrazovanja cvetnih pupoljaka. Kasnijom kosidbom mogu se postići još veći prinosi, ali se znatno gubi u hranljivoj vrednosti biljne mase. Leguminozno seno odlikuje se većim sadržajem proteina (17-21%) od travnog (7-15%) ali je za neke kategorije životinja neophodno, naročito u periodu visokog graviditeta. Od ostalih suvih kabastih hraniva kao značajnija treba istaći slamu. Slama je značajna u obrocima krava kojima je potrebna redukcija prenaglašene telesne kondicije. U tom slučaju uvođenjem slame obezbeđujemo fizičku sitost životinja uz istovremeno smanjenje unosa energije. To je često neophodno kod krava na kraju laktacije.
Osnovna odlika ovih hraniva je izražena voluminoznost, jer je sadržaj vode oko 75-90%. Sadržaj celuloze je kod većine hraniva iz ove grupe nizak, tako da je svarljivost visoka. Uglavnom je i sadržaj proteina i masti nizak. U suvoj materiji dominiraju ugljeni hidrati visoke svarljivosti, i to saharoza u repi i mrkvi, a u krompiru skrob. Zato je mrkva jako pogodna za konje a kod goveda velike količine mrkve i stočne repe mogu da dovedu do acidoze. Proteini krompira se odlikuju odličnim amino-kiselinskim sastavom. Po sadržaju lizina i metionina se približavaju ribljem brašnu. Naglo uvođenje ovih hraniva u obrok može da dovede do pojave dijareje. Problem u korišćenju predstavljaju velike količine mehaničke nečistoće u vidu zemlje ili peska. Lako se kvare, plesnive i trunu, te se mora obratiti naročita pažnja na njihovo skladištenje i čuvanje. Osetljiva su na izmrzavanje, a neka sadrže i štetne materije kao što je solanin u krompiru. Zbog toga sirov krompir dolazi u obzir samo za preživare. Korišćenje stočne repe može imati negativan uticaj na miris mleka koji zbog visokog sadržaja betaina podseća na miris ribe. Zbog toga stočnu repu treba obavezno davati posle obavljene muže. Lišće stočne repe čini 10-20% mase korena i predstavlja dobru hranu za životinje, u zelenom stanju ili u vidu silaže. Nadzemni deo čičoke upotrebljava se kao zelena hrana ili za siliranje, a podzemni (krtole) za ishranu svinja. Čičoka je važna i zbog mogućnosti gajenja u lovištima čime se obezbeđuje hrana za divljač. Čičoka se koristi na sličan način kao i krompir, s tim što za nepreživare nije potrebna termička obrada. Krtole čičoke imaju tanku pokožicu, te se izvađene iz zemlje ne mogu skladištiti niti čuvati na duže vreme. U ekstenzivnom stočarstvu, čičoka se koristi tako što se svinje puštaju na polja sa ovom biljkom gde rijući vade krtole. Uvek ostane dovoljno sitnijih krtola za regeneraciju i ponovo nicanje biljaka, pa jednom zasnovano polje pod čičokom može da traje i više decenija. Bundeva (tikva) u uslovima ekstenzivnog ratarenja, predstavlja značajnu hranu, pre svega za svinje, ali i za preživare, konje i živinu. Koristi se u sirovom stanju ili kuvana. Po hranljivoj vrednosti su slične stočnoj repi. Svinje rado jedu lubenice i dinje zajedno sa korom. Po hranljivoj vrednosti bostan je sličan tikvama. Voće se za ishranu životinja koristi, ukoliko iz različitih razloga nije za ljudsku upotrebu, kao i viškovi koji se ne prodaju. Za svinje se koriste sve vrste voća, odnosno koštičavo i jabučasto, dok se preživarima daju jabuke, koje se pripremaju seckanjem. Hranljiva vrednost voća je slična kao i kod drugih vodenastih hraniva. Glavni ugljeni hidrat u voću je fruktoza, a sadržaj proteina je nizak.
Pšenične mekinje i pšenično stočno brašno predstavljaju najznačajnije sporedne proizvode mlinske industrije u ishrani domaćih životinja. Dobijaju se u procesu mlevenja pšenice, u proizvodnji brašna i griza. Sastoje se pretežno od omotača zrna i delova endosperma. U zavisnosti od udela ove dve frakcije je i hranljiva vrednost mekinja. Mogu biti krupne (sadrže samo omotač zrna) i sitne (sadrže omotač i deo endosperma). Sitne imaju veću hranjljivu vrednost. Mešanjem sitnih i krupnih mekinja dobijaju se prosečne mekinje. Pšenične mekinje ne mogu dugo da se čuvaju, zbog kvarljivosti, i treba ih brzo utrošiti. Pšenične mekinje treba da sadrže minimum 12% sirovog proteina i maksimalno 11% sirove celuloze. Mekinje su jedan od najboljih izvora fosfora, a siromašne su u kalcijumu. Čak do 90% od ukupnog fosfora je u kompleksu sa fitinskom kiselinom i nepreživari ga loše iskorišćavaju, a naročito živina. Nasuprot nepreživarima, preživari dobro iskorišćavaju fosfor iz mekinja, zahvaljujući mikroflori predželudaca. Koriste se u ishrani gotovo svih vrsta domaćih životinja, ali u različitim količinama. Zbog laksativnog dejstva značajne su u periodu visokog graviditeta i posle partusa, kako kod krava tako i kod krmača. Zbog visokog procenta sirovih vlakana nije dobro veliko učešće mekinja u obrocima za svinje i živinu u tovu, jer značajno smanjuju energetsku vrednost obroka. U smešama za nosilje, mekinje mogu da učestvuju do 20%, a u smešama za tovne piliće do 8%. Pšenično stočno brašno ima manji procenat omotača u odnosu na mekinje tako da je veće hranljive vrednosti. Sadrži i klice pa je bogatije u energiji. Takođe, sadrži manje celuloze.
Sporedni proizvodi industrije ulja su sačme i pogače zrna biljaka uljarica, koji zaostaju nakon izdvajanja ulja. To je botanički heterogena grupa biljaka. Čak i zrno žitarica se ponekada koristi kao sirovina u industriji ulja ali je to jako retko. Uvažavajući obim proizvodnje u Evropi i našoj zemlji, najznačajnije kulture za proizvodnju ulja su soja, suncokret i uljana repica. Međutim, zbog različitog botaničkog porekla, postoje velike razlike u hranljivoj vrednosti pogača i sačmi. Takođe postoje i razlike između pogača i sačmi, koje su posledica različitog načina izdvajanja ulja. Pogače se dobijaju u procesu ceđenja zrna uljarica u uređajima koji se nazivaju ekspeleri. Proces se odvija kao mehanički ili kao kombinacija mehaničkog i hidrotermičkog ceđenja. Zbog toga u pogačama ostaje više ulja, i sadržaj se kreće u intervalu od 8-12% suve materije. U sačmama ostaje daleko manje ulja, ne više od 2-3% u suvoj materiji. Razlog je činjenica da su uljane sačme sporedni proizvodi koji se dobijaju hemijskom ekstrakcijom iz zrna uljarica. Tom prilikom najčešće se koriste razni kompleksni alkoholi kao npr. heksani. Izvesna količina ovih materija zaostaje u sačmama i zato su one nepodesne za ishranu životinja u organskoj poljoprivredi. U zavisnosti od sortimenta soje, i tehnoloških specifičnosti ekstrakcije ulja, sadržaj proteina u sojinoj pogači se kreće u intervalu od 35-40%, a u sačmi od 40-50%. Na tržištu je veća ponuda sojine sačme u odnosu na pogaču, ali obe se odlikuju visokim sadržajem sirovih proteina, i njihovom visokom biološkom vrednošću. Zahvaljujući visokom sadržaju lizina, soja se odlično kombinuje sa žitaricama, koje su deficitarne u ovoj esencijalnoj amino-kiselini. Međutim soja je deficitarna u metioninu pa se kombinuje sa suncokretom ili se u smeše koncentrata uključuju sintetički oblici metionina. U kombinaciji sa dopunskim izvorima metionina, smeše za živinu je moguće sastaviti čak i bez animalnih hraniva, kao što je riblje brašno. To je jako značajno u ishrani koka nosilja i u finalnim fazama tova brojlera, jer se na taj način izbegava da jaja i meso imaju miris na ribu. Sojina sačma i pogača, ukoliko su dobijene od sirovog zrna, mogu da predstavljaju značajan problem u ishrani životinja zbog visokog sadržaja raznih antinutritivnih materija, kao što su tripsin inhibitor i enzim ureaza. Zato se podvrgavaju nekom obliku termičke obrade, kao što je tostiranje ili ekstrudiranje. Ti procesi traju tek nekoliko minuta što je dovoljno za inaktivaciju štetnih materija a ne dovodi do denaturacije proteina. Na bazi suncokreta retko se proizvode pogače, a daleko više sačme. Sadržaj proteina u sačmi suncokreta je u intervalu od 28-38% u suvoj materiji, i to su proteini deficitarni u lizinu a bogati u metioninu. Zato je standardni pristup u sastavljanju receptura smeša koncentrata, da u sastavu imaju i zrno žitarica, kao i sojine pogače i sačme u kombinaciji sa suncokretovom sačmom. Na taj način obezbeđuju se dovoljne količine lizina i metionina. U zrnu suncokreta, pa tako ni u sačmi ne postoje antinutritivne materije. Stoga nije potrebna termička obrada. Zbog toga se proteini suncokretove sačme odlikuju većom stopom razgradivosti u buragu u poređenju sa sojinom sačmom odnosno pogačom. Problem sa upotrebom suncokretove sačme je relativno veliki udeo ljuske, pa samim tim i poprilično visok sadržaj celuluoze. To je ograničavajući faktor u ishrani nepreživara. Po svojim osobinama sačma uljane repice je između sojine i suncokretove sačme. Po sadržaju proteina (35-44% suve materije) bliža je soji, a po biološkoj vrednosti proteina je sličnija suncokretovoj sačmi. Deficitarna je u lizinu a bogata u metioninu. Po biološkoj vrednosti njeni proteini su između soje i suncokreta. Ograničavajući faktor u upotrebi sačme uljane repice je visok sadržaj antinutritivnih materija, a pre svega brojnih glikozida. Međutim, taj problem se uspešno rešava primenom adekvatne termičke obrade. Pored toga sadržaj ovih štetnih materija je selekcijom drastično umanjen kod savremenih sorti, koje se nazivaju “dupli nulaši”. Drugi ograničavajući faktor u upotrebi sačme uljane repice, naročito u ishrani nepreživara, je relativno visok sadržaj celuloze.
Sirovi repini rezanci sadrže i do 90% vode. Pretežan deo suve materije čine ugljeni hidrati, a sadržaj masti, proteina i minerala je veoma nizak. Zbog visokog sadržaja vlage brzo se kisele, kvare, uplesnive i trunu, pa se ne mogu dugo čuvati, već ih kao sveže treba što brže utrošiti. U cilju dužeg čuvanja vrši se njihovo siliranje, ali to je uspešno samo ukoliko su duplo presovani, sa manjim sadržajem vlage. Najbolje je da se koriste u blizini šećerana, jer su time manji troškovi prevoza, a može se organizovati svakodnevno snabdevanje. Visok sadržaj vode poskupljuje transport. Zato se suše i proizvode se suvi rezanci, koji predstavljaju energetsko hranivo, kojim se može zameniti deo žitarica u koncentratnom delu obroka. Sadrže 10% suve materije i u njoj oko 7-11% proteina, niske biološke vrednosti. Sadrže 15-20% celuloze u suvoj materiji, tako da iako su po sadržaju energije koncentratno hranivo, po sadržaju celuloze se mogu okarakterisati i kao kabasto hranivo. Najpravilnije je da se sirovi reznaci kategorišu kao kabasto, a suvi kao koncentrovano hranivo. Svarljivost celuloze je relativno visoka, zbog niskog sadržaja lignina. Visok sadržaj pektina ih čini veoma hidrofilnim, pa mogu da upiju vodu u količini 3-4 puta većoj od svoje mase. Zato se na nekoliko sati pre ishrane moraju kvasiti vodom, kako ne bi doveli do poremećaja u varenju hrane, koji mogu da budu i fatalni. Postoje u rasutom i peletiranom stanju. Melasa je gust i viskozan sirup sa oko 70% suve materije i visokim sadržajem saharoze (25-40% u suvoj materiji). Sadržaj proteina je zanemarljivo nizak. Melasa je vrlo pogodno hranivo za ishranu preživara, jer je idealna podloga za razvoj mikroorganizama buraga. Može se koristiti kao ugljenohidratni dodatak pri siliranju leguminoza. Osim toga, poznata je i kao vezivno sredstvo pri peletiranju stočne hrane.
Svež pivski trop ili treber je veoma ukusno hranivo koje u suvoj materiji sadrži 20-30% proteina i 8-16% celuloze. Dobar je izvor vitamina B kompleksa. Zbog niske stope razgradivosti proteina u buragu naročito je značajan u ishrani preživara, a pre svega goveda, u količinama do 6 kg/dan u ishrani krava u laktaciji. I pored visokog sadržaja nerazgradivog proteina, njihova biološka vrednost je relativno niska. Zbog visokog sadržaja vlage, troškovi transporta su visoki, pa je opravdana upotreba samo u blizini pivara. Alternativno, može da se kupuje leti, kada je zbog veće ponude i cena niža. Tada se može silirati, ali u količini koja se može utrošiti za oko 3 meseca, jer se lako kvari. Postoji i sušeni pivski trop ali se retko koristi zbog visoke cene i manje ponude. Može da se koristi i kao sirovina za smeše koncentrata. Kukuruzna droždina se na tržištu može naći kao sveža ili suva. U prvom slučaju sadrži do 90% vode i lako se kvari pa je upotreba uglavnom ograničena na ishranu preživara. Sadržaj proteina u suvoj materiji je oko 20-25%, i oko 17% celuloze. To je proizvod dobijen pri proizvodnji kukuruznog skroba, mešanjem glutena, krupnih i sitnih mekinja, sačme ili pogače kukuruznih klica i ekstrakta od kvašenja. Proteini su niske biološke vrednosti. Suva droždina se koristi u ishrani krava u laktaciji i tovnih goveda u dnevnoj količini od 1-3 kg. Kukuruzni gluten je po hranljivoj vrednosti najznačajniji sporedni proizvod industrije skroba. Sadrži 50-60% proteina koji su niske biološke vrednosti. To su proteini deficitarni u lizinu. Zbog toga, i pored visoke stope nerazgradivosti proteina u buragu, u ishrani preživara može samo u ograničenoj meri da menja soju. U obrocima nepreživara treba da se kombinuje sa hranivima animalnog porekla, sojinim proizvodima, ili da se obroci sa glutenom dopunjavaju sintetičkim amino-kiselinama. U ishrani živine ima značaj zbog visokog sadržaja karotinoida koji mesu i žumancetu daju poželjnu boju.
Siliranje i senažiranje su procesi konzervisanja hraniva. Kao i u slučaju spremanja sena, i ovde je suština procesa konzervisanja stvaranje nepovoljnih uslova za mikroorganizme koji mogu da umanje kvalitet pokošene biljne mase, s tim da u ovom slučaju osnovni princip nije isključivo smanjenje sadržaja vlage u biljnoj masi, nego i spuštanje pH vrednosti na 3,8-4,2. To su uslovi u kojima nepoželjni mikroorganizmi nisu aktivni. Efekat se postiže stvaranjem anaerobnih uslova u kojima homofermentativne i heterofermentativne bakterije mlečno kiselinskog vrenja prevode šećere u mlečnu kiselinu. Na osnovu toga je jasno da je uspeh ovog procesa predodređen kroz dva faktora a to su minimalni sadržaj šećera u suvoj materiji i odsustvo vazduha. Minimalni sadržaj šećera se obezbeđuje košenjem biljne mase u optimalnoj fazi vegetacionog ciklusa, a anaerobnost se postiže sabijanjem mase. Da bi se masa efikasnije sabila mora prethodno da se usitni, a veličina odrezaka zavisi pre svega od botaničkih specifičnosti. Masa se sabija gaženjem u objektima za silažu, kojih ima raznih vrsta od namenskih i tipskih do improvizovanih, a čak se u novije vreme koriste i plastificirane bale i kobasice. Konkretno primenjeno rešenje određuje i visinu gubitaka, koja može da se kreće u intervalu od 5-20%. Načelno nije teško napraviti silažu na bazi žitarica jer sadrže dosta šećera. Daleko je veći problem kod siliranja leguminoza pa čak i njihovih mešavina sa žitaricama. Tada je sadržaj šećera relativno nizak, pa se između košenja i skupljanja, provenjavaju do sadržaja suve materije od oko 40%, kako bi se sadržaj šećera relativno uvećao. Provenjavanje može da traje od 3-4 sata u uslovima lepog vremena pa do 2 dana ako je vreme nepovoljno. Ovde su objedinjeni principi pravljenja sena i silaže pa se ovaj postupak vrlo često naziva i senažiranje. Međutim, provenjavanje vro često nije garancija kvaliteta, naročito zbog činjenice da visok sadržaj proteina u biljnoj masi leguminoza deluje puferno u odnosu na nastalu mlečnu kiselinu. Zato se u biljnu masu dodaju izvori ugljenih hidrata, kako bi bakterije mlečno kiselinskog vrenja imale veću količinu raspoloživog substrata. To može da bude prekrupa žitarica, suvi repin rezanac, melasa šećerne repe, surutka i razne druge sirovine. U tom slučaju efikasnost postupka je u tesnoj vezi sa kvalitetnim mešanjem materijala za senažiranje. Vrlo često su ovakvi postupci organizaciono komplikovani pa se sve više u procesu senažiranja, pa i siliranja, koriste tzv. inokulanti. To su liofilizirane kulture bakterija mlečno kiselinskog vrenja. Na tržištu se nalaze kao homofermentativne ili kombinovane sa heterofermentativnim bakterijama. U prvom slučaju su značajne samo u kontekstu efikasnosti siliranja a u drugom slučaju imaju značaj i u prevenciji kvarenja kod izuzimanja za ishranu. Postoje i načini konzervisanja silažne mase dodavanjem neorganskih (fosforna) i organskih kiselina (mravlja, propionska) ali veći značaj imaju u siliranju klipa i/ili zrna kukuruza. Zrno kukuruza se silira kod sadržaja suve materije od oko 60-70% i odlično je hranivo za svinje.
Zrno žitarica predstavlja najznačajniji izvor ugljenih hidrata odnosno energije u ishrani domaćih životinja, i to pre svega kukuruz i strna žita. Ima više razloga zbog kojih treba nastojati da se u ishrani kombinuju kukuruz i strna žita. Kukuruz se odlikuje većim sadržajem energije od strnih žita, odnosno obrnuto u pogledu sadržaja proteina. Kukuruz sadrži do 10% proteina a strna žita preko 10%. Skrob iz kukuruza se odlikuje nižom stopom razgradivosti u buragu u odnosu na strna žita, dok je u slučaju razgradivosti u tankim crevima situacija obrnuta. U ishrani domaćih životinja ječam je najznačajnije strno žito. Nezamenjiv je u ishrani svinja zbog povoljnog uticaja na čvrstinu slanine. U smešama koncentrata za živinu ne treba da se koristi u većem udelu od 15% jer može da dovede do indigestija. Pšenica i raž su manje značajni kao stočna hrana jer su dragocene sirovine u pekarskoj industriji. Pored toga raž ima i gorak ukus. Njihov hibrid, poznat kao tritikale je značajan u ishrani stoke, a postoje čak i sorte sa sadržajem proteina do 20%. U ishrani svinja nema bitnijih ograničenja u pogledu upotrebe tritikalea ali u smešama koncentrata za živinu ne treba ga koristiti u većoj koncentraciji od 2-5% u cilju prevencije indigestija. Ovas se od drugih strnih žita razlikuje po velikom sadržaju pleve pa samim tim i celuloze. Zato se retko koristi u ishrani svinja i živine. Najznačajniji je u ishrani konja gde u većini slučajeva može da bude jedino ugljeno hidratno hranivo. U ishrani radnih konja, koji su izloženi velikim fizičkim naporima i opterećenjima, do 50% ovsa se može zameniti kukuruzom. Nikako više, da ne bi došlo do grčeva. Sirak se retko koristi u ishrani stoke zbog relativno visokog sadržaja tanina, iako postoje sorte sa manjim sadržajem ovog antinutrienta, i odlikuju se svetlijom bojom zrna. Proso se uglavnom koristi u ishrani ukrasnih ptica i golubova. Sve žitarice su deficitarne u lizinu, pa se u ishrani moraju kombinovati sa leptirnjačama, koje su deficitarne uglavnom u aminokiselinama sa sumporom kao što su cistin i metionin. Najznačajnija hraniva iz ove grupe su stočni grašak i soja. Sadržaj proteina u stočnom grašku je 20-25% a u soji i do 40%. Za sva zrnasta hraniva iz grupe leguminoza je karakterističan relativno visok sadržaj raznih antinutritivnih materija a pre svega inhibitora proteaza kao što je npr. tripsin inhibitor, i to je indikacija za termičku obradu. U grašku to i nije toliko veliki problem, koliko je to bitno u slučaju soje, a naročito u uslovima ishrane nepreživara. Preživari su tolerantniji na dejstvo ovih antinutritivnih faktora ali u njihovoj ishrani adekvatna termička obrada soje ima drugi značaj. Proteini soje se odlikuju relativno visokom biološkom vrednošću, pa je cilj termičke obrade između ostalog i smanjenje stope razgradnje proteina u buragu. Konverzijom proteina soje u mikrobijalni protein može doći do umanjenja njihove biološke vrednosti. Soja je dragocena i kao izvor ulja. Sadržaj ulja u zrnu soje kreće se u intervalu od 18-22%. Kombinacijom zrna žitarica i leguminoza u smešama koncentrata odnosno obrocima za domaće životinje uspešno se balansira veći deo esencijalnih aminokiselina sa izuzetkom metionina, ali to se rešava uključenjem suncokretove sačme ili sačme uljane repice.